Više od trideset sati
Stevan nije ništa okusio. Načinio je jedan korak i smušeno,
smešeći se smeteno, opet pao. Ljudi su seli oko njega. Jednom
uzicom uvezali su mu krpe oko noge, a zatim nisu više znali šta da
čine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadić peksimita i parče
šećera. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu između zuba
šećer, koji je ostajao čitav. Čak nije bilo dovoljno pljuvačke
da ga rastvori.
Onda je jedan od njih
otišao da goni psa, a ovaj se povlačio pred čovekom bez volje, bez
žurbe, tačno onoliko koliko ga je čovek pratio, uz zamahe ruke i
uz psovke. Zatim, kada se čovek vratio, životinja je ostala samo
nekoliko trenutaka u nedoumici, pa je onda opet došla na isto mesto
gde je do malopre ležala. To je bila najupornija životinja koja se
mogla zamisliti!
