Dan šesti - Rastko Petrović

Više od trideset sati Stevan nije ništa okusio. Načinio je jedan korak i smušeno, smešeći se smeteno, opet pao. Ljudi su seli oko njega. Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko noge, a zatim nisu više znali šta da čine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadić peksimita i parče šećera. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu između zuba šećer, koji je ostajao čitav. Čak nije bilo dovoljno pljuvačke da ga rastvori.

Onda je jedan od njih otišao da goni psa, a ovaj se povlačio pred čovekom bez volje, bez žurbe, tačno onoliko koliko ga je čovek pratio, uz zamahe ruke i uz psovke. Zatim, kada se čovek vratio, životinja je ostala samo nekoliko trenutaka u nedoumici, pa je onda opet došla na isto mesto gde je do malopre ležala. To je bila najupornija životinja koja se mogla zamisliti!
Ljudi su sedeli oko Papa-Katića ne znajući više kako da mu pomognu. On se malo povratio i progutao šećer koji su oni polomili. Nisu mogli ostati tako večito. Tada im je Stevan rekao da idu, jer bi, očigledno i inače, i oni sami morali da pođu. Našli su mu, mesto kamenja, dva-tri tvrda busena zemlje i ostavili ih kraj njega. Sve to, nažalost, nije moglo da zameni batinu.
Stevan je zatvorio oči i odmah je video kučku kako sedi nad njim: grdna životinja, koja diše spokojno velikim prostranim ritmom. Oči su joj bile crvene, zapaljene neuporedljivim plamenom. Telo crno. Samo su oči bile zapaljene plamenom i čeljusti, s kojih je kapala zapaljena pena, kao da se tek najela mesečine. Grozna i grdobna životinja! Tako ogromna, zaklanjala je celu noć sobom. Stevan se nje bojao, toliko se bojao i toliko je teško disao. Kučka je sedela uporno nad njim, njene su oči blistale same u pomrčini. Sa njenog seksa, takođe, slivala se mesečina.
— Ostavi me, hoću da spavam, — rekao je on, napregnuvši svu snagu. — O, kako sam grdno izmoren. Povređen, strašno povređen.
— Ne mogu da te ostavim! — rekla je ona i njen je glas bio jasan, tako ljudski, tako čovečanski - glas te životinje...
— Zašto ne možeš da me ostaviš?
— Volim te, — reče ona mirno.
Nešto beskonačno poznato bilo je u tome odlučnom glasu. Negde u životu takav je glas govorio nad njim. U jednoj vrućoj sobi, nad poljanom. Tako nešto...
— Treba da ideš ... odatle ... neću da me voliš.
— Ne mogu da te ne volim, — govorila je ona, — ja ne mogu da te ne volim. Kako ne vidiš da ne mogu više da te ne volim! Kako ne vidiš da je to zauvek, zauvek, zauvek...
Onda on pokri lice rukama, i, drhteći, još joj je govorio:
— Pogledaj, pogledaj, vidi kako mi dršću ruke. Od onoga dana još, od onoga dana one dršću. A to je samo ono što možeš da vidiš! Ti ne znaš kako je u meni! Ostavi me, ostavi me!... Pogledaj kako sam bedan, nesrećan. Tako sam strašno umoran! I te ruke, strašno je kako neprestano dršću te ruke!...
— Volim te, — govorila je ona očajno, — zauvek, zauvek, zauvek...
Pogledao je ponovo i video dva strašna plamena u noći i ogromnu tamnu priliku nad sobom. Seks koji je natopljen mesečinom i dah koji ga je palio.
— Neću više da me voliš, — viknuo je ogorčeno i uzbuđeno. — Ja te se bojim sada. Ja neću više da me voliš!
Svim svojim telom tresao se.
Kao da je razmišljao: "Kada me je to već jednom volela? Kada sam joj to, u užasu, pokazivao ruke i kad sam je čekao da dođe a ona nije došla?" I ceo život, koji je mogao videti do dna, izgledaše mu grozan. Osećao je užas, grdan bol, grdan bol što se sve tako zbiva! To samo da se iščupa iz njega, samo da se spase od njega!
Životinja je bila tu. Samo njeno prisustvo bilo je nešto grozovito i bolno. "O, izići iz toga, izići!" mišljaše u sebi, neprestano. I nikako nije mogao da se iščupa.
Životinja se nagla nad njim. Osećao je njen dah nad sobom. NJene čeljusti počivale su na njegovom grlu, a to je bilo toplo, i vlažno od bala, od onih mesečastih bala, plamenih, vrelih... Osećao je oštrinu zuba na grlu... Gušio se.
— Šta činiš sa mnom? — pitao je.
— To je poljubac, to je poljubac, — govorila je ona zagušeno, uzbuđeno, u očajanju. — zar ne vidiš da je to poljubac, da je to moj poljubac, poljubac, poljubac...
I bale ženki, žute, vrele, mesečina, palile su mu grlo.
— O! — reče on. — Ja te se bojim, sada! ... rastrgnućeš me, a ja hoću da živim, sada; sada hoću da živim!...
"Kada to nisam hteo da živim?" mislio je grozničavo u sebi. "Kada to nisam nikako hteo da živim?"
Zubi životinje bili su mu na grlu.
— O, pa ja moram da te rastrgnem, ja moram, ja moram da te zadavim, — reče ona grcajući. — Sada to mora, to mora, mora, mora! To mora!...
Hteo je da krikne, ali nije imao snage — čak ni da se probudi... Probudio se. Životinja je sedela nedaleko od njega. Oči su joj fosforisale u noći i njena pogrbljena prilika, toliko smanjena, najednom, stvarnošću, izgledala je tužno i tamno u pomrčini.
Šta je ta životinja, uporna kao kob i tako bolna, izgledalo mu je posle sna o njoj, imala da znači u njegovom životu? Još drhteći, još nesrećan, nije znao da odgovori na svoje pitanje. Tražio je unazad po životu, koji je tek počeo, gde se skrilo to grozno, nesrećno, čemerno i očajno što je ona predstavljala za njega. Dodirnuo je svoje ruke, koje su još drhtale. Gde su to u životu još drhtale te ruke? Ili je to sećanje na ono što je tek imao da mu donese život, na nešto što je tek imalo da uđe u život, i čime je on već sada obogaćen?
Oglodan je bio i poslednji delić peksimita, a nebo je nad Stevanom ostajalo i dalje tamno i nisko. Nijedno ljudsko stanište nije se nalazilo u blizini. Ostajalo je još osam kilometara do Lješa. Rublje se na njemu sasvim iscepalo i žuljilo ga međ nogama. Pojedina mesta su zebla. Pregledajući se, našao je narode vašiju, a cela mu je koža bila pokrivena njihovim sitnim ujedima. (...)

Pas se zaista digao i približio. Gledao je mladića, režeći jedva čujno. Očevidno da pas ni sam nije bio svestan svoga glasa i da je želeo da ostane neprimećen. Tako je ostao deset-petnaest minuta. Nije dolazio još bliže: mora da je toga jutra ipak nešto jeo, jer je sav bio ulepljen. Bilo je toliko životinjskih i ljudskih lešina usput.
Stevan se stalno pretvarao da žvaće, prinosio je nevidljivu hranu ustima. Zatvorio je oči, najzad, i činio se kao da je sasvim zadremao, ali je žvakao još uvek. Čekao je još nekoliko minuta. Ruka mu se kao slučajno, u snu, otvorila i ostavila na grudima zamotuljak krpica. Drhtao je gledajući u krpice. Ipak je hteo da vidi koliko je čvrsto to spavanje. Podigao je glavu prema njemu i lanuo. Lanuo je još jedanput. Slabo. Stevan se nije pokretao, nije otvarao oči. To je bilo i strašno i uzbudljivo.
Ali se životinja odjednom zaletela. Pala je iznenada i svom težinom po mladiću. Jednim jedinim pokretom Stevan joj je obavio kaiš oko šije i zategao ga. Ne razumevajući najpre šta se događa, životnja je ujela Stevana kroz odelo, tamo gde su stajale krpice. Uvidevši odjednom da je guši, odbacila se svom silinom i pala za čitav korak dalje na leđa. Bila je još toliko jaka da je i čoveka povukla za sobom. Usplahiren, on više nije smeo da popusti. Krajeve pojasa nije ispuštao, bio je svom snagom za njih prikopčan.
Samim tim što ga je ponela, kada je odskočila, životinja ga je sada imala na sebi. Pod besnom težinom njegovog tela, ona se besno otimala. Stevana je obuzeo nepojmljiv strah, od huktanja ispod njega, kao od ciklona koji ne može da zadrži. Onda je stegao kaiš i vukao što je mogućno jače, svom snagom. Zemlja, prašina i blato praštali su oko njega.
Video je namah oči toga psa, iskolačene, panične oči životinje koja se divlje bori za svoj život. Mučeći se da diše snažno, ona ga je zasipala balama. Lice Stevanovo bilo je umazano njenim vrelim balama. Jednom nogom, koja se isprečila, krutom kao od drveta, razderala mu je čelo i ruku. Bio je i sam bez daha. Šake samo što se u poslednjem naporu nisu same otvorile. Međutim, Stevan je njima još stezao i stezao.

Tada se životinja smirila. Nije davala više nikakvog otpora. Njeno se telo trzalo još samo od sebe. Tanak mlaz crne krvi curio joj je sa ivice čeljusti. Tada se Stevan spustio preko nje, savršeno iscrpen, i tako ostao, ne mogući da se pokrene, dugo vremena na tom mestu.
Kad je pokušao najzad da ustane, dva su čoveka prolazila. Oni su ga videli nad mrcinom i, razumevši pogrešno, rekli mu sa gađenjem:
— Ne treba to da jedeš, ima ih mnogo koji su skapali jedući crkotine.
Stevan je ćutao. Jednom rečju ne bi mogao da objasni šta se dogodilo. Ne osvrćući se na njih, skidao je, dršćućim rukama, pojas sa životinje. Ljudi, kao da shvatiše nešto, bivahu sve radoznaliji:
— Ti si ga sam ubio?... Pritegao si mu gušu i stegao ... Bio si jači?... To ti je čitav lov, a?! ...

Mučio se da se obavije pojasom i da ga udene u kopču. Podigao je, posle, na njih oči. Mora da je grozno izgledao, ubrljan blatom, balama i krvlju, ovako avetinjski izmršaveo. Ona dvojica mora da su videla u njemu nekakvog krvoloka i ludaka, jer, zgroženi, ne rekavši više nijednu reč, produžili su put. Bilo je valjda već podne. Dovukao se do rečice, koja je bila samo desetinu koračaja dalje, klekao je u blato, i, koliko je umeo i vladao svojim rukama, oprao lice. Onda je izgovorio, automatski, toliko automatski da se i sam iznenadio na svoj glas, ono što je maločas nameravao da odgovori onoj dvojici:
— Bio mi se isuviše nakačio i hteo je jednako da ide za mnom, a ja sam se bojao da ne pobesni. Nekakav zavidljiv pas!... 

Odlomak iz romana ,,Dan Šesti'' Rastka Petrovića.

Slika - Vasa Eškićevič