Kritika metafore - Branko Miljković

Dve reči tek da se kažu dodirnu se

i ispare u nepoznato značenje

koje s njima nikakve veze nema

jer u glavi postoji jedna jedina reč

a pesma se piše samo zato

da ta reč ne bi morala da se kaže

tako reči jedna drugu uče

tako reči jedna drugu izmišljaju

tako reči jedna drugu na zlo navode

i pesma je niz oslepljenih reči

ali je ljubav njihova sasvim očigledna

one žive na račun tvoje komotnosti

sve su lepše što si nemoćniji

a kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš

ljudi kažu: boga mu,kakve je taj pesme pisao

i niko ne sumnja u reč koju nisi rekao