субота, 26. март 2016.

Kritika metafore - Branko Miljković


Dve reči tek da se kažu dodirnu se
i ispare u nepoznato značenje
koje s njima nikakve veze nema
jer u glavi postoji jedna jedina reč
a pesma se piše samo zato
da ta reč ne bi morala da se kaže
tako reči jedna drugu uče
tako reči jedna drugu izmišljaju
tako reči jedna drugu na zlo navode
i pesma je niz oslepljenih reči
ali je ljubav njihova sasvim očigledna
one žive na račun tvoje komotnosti
sve su lepše što si nemoćniji
a kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš
ljudi kažu: boga mu,kakve je taj pesme pisao
i niko ne sumnja u reč koju nisi rekao

Нема коментара:

Постави коментар