Smatram da se psihološki koreni rata
nalaze u biološki uslovljenoj agresivnoj prirodi ljudskog bića. Mi
„gospodari postanka“ nismo jedini obdareni ovom osobinom, već
smo veoma slični mnogim životinjama, a neke od njih, poput bika i
petla, nas čak i nadmašuju u njenom ispoljavanju. Agresivne
sklonosti su uvek prisutne u odnosima između muškaraca, a naročito
u odnosima između društava. Između njih često dolazi do
nesuglasica, a ukoliko se ne preduzmu određene mere predostrožnosti,
one prerastaju u svađe, pa i ratove. Nikada neću zaboraviti kakvu
su samo iskonsku mržnju moji školski drugovi gajili prema učenicima
iz susedne škole. Dolazilo je do nebrojenih svađa koje su
završavale opštim tučama. Ima li ikakve sumnje da krvna osveta i
sklonost ka duelima potiču iz ovog osećanja? Štaviše, smatram da
je ono glavna hrana još jednog strastvenog osećanja – časti.
Nove državne organizacije su morale
snažno da potisnu izraze primitivne prirode. Međutim, tamo gde se
susreću države, koje uz to ne pripadaju nekoj naddržavnoj
organizaciji, ovo osećanje agresivnosti povremno stvara takve
napetosti koje često dovode do ratova. Pri tome smatram takozvane
ciljeve i uzroke rata krajnje trivijalnim, jer ćemo ih vrlo lako
naći ako ih prilike iziskuju.
Mnogi veliki mislioci se slažu da je
rat najpodmukliji neprijatelj ljudskog razvoja i da moramo da učinimo
sve kako bismo ga sprečili. Uprkos neizrecivo poraznoj stvarnosti,
ja sam uveren da je stvaranje državne organizacije u Evropi koja bi
osujetila buduće ratove realna i ne tako daleka budućnost. Svi
prijatelji duhovnog razvoja čovečanstva moraju da se zalažu za
ovaj najvažniji politički cilj.
Možemo postaviti sledeće pitanje:
kako to da čovek u periodima mira, tokom kojih državna zajednica
potiskuje gotovo svako ispoljavanje agresivnosti, ne izgubi ovo
osećanje koje ga tokom rata pretvara u masovnog ubicu? Pokušaću to
da objasnim. Kada zavirimo u uobičajenu građansku svest,
primetićemo delimično osvetljenu, udobnu sobu. U jednom uglu nalazi
se dobro očuvani kovčeg, na koga je gospodar kuće veoma ponosan,
što svakome posetiocu jasno stavlja do znanja. Na njemu je velikim
slovima ispisana reč „patriotizam“. Otvaranje ovog kovčega se
smatra društveno neprihvatljivim. Gospodar kuće nije ili je jedva
svestan da se u njemu kriju moralni rekviziti životinjske mržnje i
masovnih zločina, koje u slučaju rata poslušno uzima kako bi ih
upotrebio. Ovaj kovčeg, dragi čitaoče, nećeš naći u mojim
sobičcima, i bio bih srećan kada bi i ti shvatio da i tvom domu
više priliči klavir ili polica sa knjigama, umesto nekog starog
nameštaja koga podnosiš samo zato što si se na njega navikao u
mladosti.
Kao što je svima poznato, ja sam
kosmopolita. Koliko su mi neki čovek ili organizacija bliski zavisi
samo od toga kako procenim njihove namere i sposobnosti. Država,
kojoj pripadam kao građanin, igra krajnje beznačajnu ulogu u mom
duhovnom životu. Pripadanje nekoj državi posmatram kao poslovni
odnos, sličan na primer odnosima sa osiguravajućim društvom.
Kako onda bespomoćni pojedinac može
da doprinese ostvarenju ovog cilja? Treba li svako od nas da posveti
veliki deo svog života politici? Zaista smatram da su duhovno zreli
ljudi u Evropi počinili veliku grešku zapostavljajući opšta
politička pitanja. Međutim, politika nije jedina oblast u kojoj
pojedinac može da dâ svoj doprinos. Štaviše, verujem da svako
treba da učini sve što je u njegovoj moći da ovo osećanje, o kome
sam govorio, zauzdamo na takav način da se ono više nikada ne
pretvori u prokletstvo za sve nas.
Trebalo bi da se svako oseća jedinim
gopodarem svoje časti bez obzira ne reči i dela drugih, ukoliko je
svestan da postupa po svom najboljem znanju i umeću. Povreda časti,
bilo pojedinca, bilo zajednice kojoj pripadamo, rečima i delima
drugih ili druge zajednice, ne postoji. Moć i pohlepu treba ponovo,
kao u starim vremenima, da smatramo porocima vrednim prezira, baš
kao i mržnju i ratobornost. Iako nisam sklon veličanju prošlosti,
čini mi se da smo u ovoj važnoj tački nažalost nazadovali.
Trebalo bi da svako radi na tome da se kod njega samog ili u njegovom
bliskom okruženju popravi ovo stanje. Time će nestati i nedaće
koje nas danas muče na tako zastrašujući način.
Ali čemu sve ove reči, kada sam sve
mogao da kažem u samo jednoj rečenici, koja mi kao Jevreju baš
pristaje: Budite verni svome gospodaru Isusu Hristu, ne samo rečima
i pesmama, već i delima.
1916.
Нема коментара:
Постави коментар