Ka srpskom stanovištu

DISKONTINUITETI su jedan od glavnih uzroka nezavidnog stanja u kome se srpski narod danas nalazi. Srbi su samo u poslednjem veku svakih nekoliko decenija menjali znamenja - zastave, grbove, himne - pod kojima su živeli, ratovali i ginuli. Menjali su, milom ili silom, imena svojih država, pa čak i sopstveno nacionalno ime.

U životu pojedinca tako česte promene identiteta mogu da dovedu samo do nesigurnosti i poremećaja; nema razloga da se sumnja da je tako i u životu nacije. Da bi se shvatilo u kojoj meri ove vrste diskontinuiteta obeležavaju srpsku istoriju, dovoljno je da se setimo istorije Engleza, koja se, bar u poslednjih nekoliko vekova, može nazvati istorijom kontinuiteta.

Uobičajeno je da se u srpskoj istoriji traže diskontinuiteti. Ali malo ko se pozabavio kontinuitetima srpske istorije. Oni su, međutim, vremenom potvrđene tačke oslonca, "mesta sećanja", koja, za razliku od diskontinuiteta, ulivaju sigurnost. Oko vrednosti koje su, u srpskoj istoriji, potvrdili vekovi najlakše se uspostavlja osnovni konsenzus, kao glavni uslov opstanka, trajanja jedne kulture, društva i nacije.

Dve su strane problema diskontinuiteta u srpskoj istoriji. Prvu je opisao Nora, ali na francuskom, manje dramatičnom primeru. Diskontinuitet između današnjih Srba i vrednosnih sistema njihovih predaka više je nego uočljiv. Kosovski zavet središnja je tema srpske istorije i predanja; građani današnje Srbije, svojom ubedljivom većinom, glasaju za stranke koje zagovaraju odricanje države od Kosova i Metohije, od dela svoje teritorije, od sopstvenih građana, od materijalnih dobara i resursa i, konačno, od najdragocenijeg dela duhovnog nasleđa srpskog naroda. Odbrana nacionalne nezavisnosti i suvereniteta još jedna je ključna tema srpske istorije 19. i 20. veka; zbog ovih načela Srbija je pružila uporan otpor neuporedivo jačoj Austrougarskoj, ušla u Prvi svetski rat i svoju slobodu platila ogromnom cenom. Današnji Srbi, ponovo ubedljivom većinom, glasaju za priključivanje EU, i to po cenu ne samo odricanja od političkog i ekonomskog suvereniteta i nezavisnosti nego i od dela državne teritorije.

Naziru se i novi zahtevi. Zvanični predstavnici Nemačke, vodeće države EU, idu čak dotle da od Srba traže i "promenu svesti". Reč nije, naravno, o dnevnim rutinama i radnim navikama; sudeći po tome kako Holm Zundhauzen i drugi nemački istoričari, ali i nemačko javno mnjenje vide Srbiju, ovde se misli na promenu onoga u šta Srbi veruju, što su zapamtili i od svojih srpskih predaka i vaspitača naučili. Velike sile znaju da je istorijsko pamćenje, uz kvalitet oružanih snaga, zdravu ekonomiju i broj stanovnika, jedan od najznačajnijih resursa jedne nacije, koja hoće da bude slobodna i da ima budućnost. Istorija potvrđuje da se ne mogu lako kolonizovati narodi duge, slavne prošlosti i bogatog istorijskog nasleđa - Rusija, Kina, Turska, Iran, Sirija, Izrael.

Što je mutnija slika prošlosti, to i budućnost izgleda sve neizvesnije. Gradi li Srbija svoju sadašnjost i budućnost na ideji demokratske, nacionalne države ili na članstvu, i to po svaku cenu, u multinacionalnoj imperiji bez demokratskog legitimiteta? Da li su njeni građani zaista spremni da u bescenje rasprodaju ono što su mukom stekli njihovi preci da bi se pripojili imperijalnoj strukturi nesigurne budućnosti, kojom vladaju političke i poslovne elite otuđene od sopstvenih građana, neprijateljski i potcenjivački raspoložene prema Srbiji?

Koje su to vrednosti, koja sećanja su Srbi nasledili od svojih predaka i sačuvali ih za svoje potomke? Postoji li među Srbima osnovni konsenzus po pitanju ko su Srbi, šta oni pamte, u šta veruju? Šta znači biti građanin Srbije, Republike Srpske, Srbin u Crnoj Gori, Hrvatskoj ili Makedoniji, u Nemačkoj, Kanadi ili SAD? Grade li Srbi svoju sadašnjost i budućnost na srpstvu ili jugoslovenstvu? Oslanja li se Srbija na demokratske tradicije nacionalne države 19. veka i Kraljevine Jugoslavije ili na autokratske tradicije socijalističke Jugoslavije? Na nasleđe kralja Petra I Karađorđevića i Nikole Pašića ili Josipa Broza Tita i Edvarda Kardelja? Na filozofski i moralni stav Mihaila Đurića ili Radomira Konstantinovića? Želi li Srbija poštovanje ljudskih prava ili otimanje tuđe imovine i zabranjivanje drugačijeg mišljenja? Da li je srpsko pismo Vukova ćirilica ili Gajeva gajica? Da li se Republika Srbija oslanja na tradicije četnika, partizana, nedićevaca ili možda ljotićevaca? Kakav je njen odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a kakav prema borbenom ateizmu iz Titovog doba?

Nije reč o zagovaranju jednoumlja, nego o nužnosti uspostavljanja nečega što u većini uređenih zemalja odavno postoji: Polazna tačka ne može da bude u zbunjenom raznoglasju. Svako društvo, svaka društvena grupa, od nacije do razbojničke družine, mora da ima minimum zajedničkih vrednosti i moralnih načela, oko kojih će se okupljati. Ukoliko takav osnovni konsenzus ne postoji, zajednica se raspada pri prvom iskušenju. To se danas događa sa srpskom kulturom i srpskom državom. 

Iz knjige ,,Ka srpskom stanovištu''

Dr Miloš Ković