Nacista koji se ne kaje

On izgleda kao ma koji fini osamdesetogodišnjak. Ljubazan je prema svojim gostima, neprestano proveravajući da li nešto žele dok priča o tome koliko je bilo teško spaljivati Jevreje. Tokom tri sata i sedam minuta, on sedi ispred televizora gledajući ,,Šindlerovu listu'', prati ubijanja i gušenja gasom, pogubljenja muškaraca i žena, i decu koja umiru groznom smrću.

Munh, lekar u Robhauptenu, oblasti u Bavariji, mirno sedi. ,,Proces je prikazan potpuno tačno'', kaže. ,,Svaka pojedinost je tačna. Tako je bilo.'' Trebalo bi da on zna. Nadgledao je selekciju u Aušvicu sa jednim SS doktorom.

Munh daje sopstveni opis ,,Jevreji su pažljivo slagani jedan na drugog i paljeni. Ali, nisu hteli da gore. To je bio tehnički problem, i on je, naravno, rešen.

On sedi u kožnoj stolici ispod krsta sa razapetim Isusom i gladi svog mačka Petera dok opisuje kako su zatvorenici kopali rovove oko pogrebne lomače. U njima sa skupljala ljudska mast i zatvorenici bi je zahvatili špahtlom i sipali na tela. Na taj način su bolje gorela.

Ponekad, kad zatvorenik ne bi pazio, stražar SSa bi i njega gurnuo. Munh se i danas pita koliko je vremena potrebno da čovek umre na taj način. Poslužuje kuglof.

U međuvremenu njegova žena potpuno povučeno sedi u svojoj stolici. Iznenada se trgne ,,O moj Bože, tako se stidim toga što sam Nemica.''

Munh je pogleda. ,,Ja ne.'' Pa, kaže, Jevrejima je možda bilo teško u Aušvicu. Ali ni njemu nije bilo lako.

Hans Munh je proveo devetnaest meseci u Aušvicu. Služio je u Higijenskom institutu Oružanih snaga SSa. Svoj posao je obavljao podjednako savesno kao i svi drugi SS vojnici i podoficiri. ,,Istrebiti Jevreje, to je u to vreme, bio zadatak SSa'' kaže Munh. ,,Eksperimente koje je inače bilo moguće raditi samo na zečevima, ja sam mogao da radim na ljudima. To je bio značajan rad za nauku.''

Njegova žena je pripremila sendviče, i Munh jede hleb sa šunkom dok objašnjava kako je zatvorenicima ubrizgravao streptokoke u ruke i pozadine. U bloku br.10, u kome su njegove SS kolege izvodile svoje medicinske eksperimente na ljudima, Munh je takođe imao sopstvenu labaratoriju. On je želeo da dokaže vezu između zubnog gnojnog čira i reume. U ime nauke, zatvorenicima je cepao, čupao zube ,,da bi dobio gnoj''. Ako su zubi bili zdravi, on je u njih ubrizgavao gnoj drugih zatvorenika. ,,Ljudske resurse'' je, kaže, dobijao od dr Karla Klauberga, koji je takođe radio u bloku br.10. Tamo su bile žene ,,koje bi inače bile ugušene gasom''.

Munh je oduvek želeo da bude naučnik. Studirao je medicinu u Tubingenu i Minhenu, specijalizirao bakterologiju, i 1. maja 1937. postao član nacističke partije. U to vreme, 45 procenata nemačkih doktora je bilo u partiji. Ipak, 1939. nakon što je završio studije, nije mu ponuđeno mesto naučnika. Munh je morao da ode u Algau, Bavarija - ,,da leči glupe zemljoradnike'', i danas se žali. Požalio se i svome prijatelju Brunu Veberu, lekaru Higijenskog instituta Oružanih snaga SSa. Veber je već bio u Aušvicu da bi izgradio novo krilo zgrade Instituta. Obećao je da će pomoći.

Bilo je ,,božanstveno vreme za pijenje piva u bašti'' kada su Munh i njegova žena stigli u Aušvic 1943. Bio je zadovoljan. Sunce je bilo blistavo i od vrućine bi bio dremljiv da se okolo nije osećao smrad slatkog i truleži. ,,Niko nije mogao da se na smrad ne obazire; bio je sveprisutan'' kaže. ,,I svi su videli plamen koji je izlazio iz dimnjaka. Nakon dva dana biste znali šta se dešava.'' Njegovoj ženi je prvog dana rečeno šta se dešava. ,,Ovo nije za nas'' rekla mu je. ,,Odmah moraš da napustiš ovo mesto.''

Ali ono što je Munh otkrio u Aušvicu učinilo je da on želi da ostane. ,,To su bili idealni uslovi za rad; odlično opremljenja laboratorija i odabir akademika svetskog glasa.''

Njegov zadatak je bio da se bori protiv epidemija. Tifus, dizenterija i tifusna groznica su neprestano izbijali, i pošto su umirali ljudi SSa, trebalo je preduzeti akciju.

Ali, borba protiv epidemija je u Aušvicu značila ,,da su sve barake zatvorene. Niko nije mogao da izađe i niko nije mogao da uđe. Svi su ugušeni gasom jer je postojala mogućnost da ih neko dalje prenese. To je bio uobičajeni postupak.''

O tome ravnodušno govori. Nema sumnje niti osećanja.

,,Da li Vam je to smetalo''

,,Ne, ne, ni malo, zato što je to bio jedini način ne dopustiti da stvari budu mnogo, mnogo gore.''

,,Gušenje gasom je bilo bolje?''

,,Naravno, naravno! Ako o tome dobro razmislite doči čete do logičnog zaključka da je to bio jedini način da se spreči uništenje celog logora.''

Munh i danas veruje da je ovo bila jedina mogućnost. Za njega, to je bilo humani čin. ,,Da nisu ugušeni gasom, od epidemije bi umrli strašnom smrću.''

Za Munha ozloglašeni doktor Jozef Mengele je bio ,,najfiniji od svih kolega. Za njega mogu reći samo sve najbolje.'' 29. Juna 1944. godine Mengele mu je poslao glavu dvanaestogodišnjeg deteta. Munh je pregledao i svoje nalaze poslao 8. Jula. ,,To je bio svakidašnji događaj'', danas kaže. ,,Mengele i drugi su nam slali glave, jetre, kičmene moždine, šta god su imali, i mi smo ih onda analizirali.'' Da li je on odbio? Čak i danas, ovakva ideja je nezamisliva. ,,To je bila moja dužnost, dužnost je dužnost a zezanje je zezanje.''

,,Hanse, dođi.'' Frau Munh je stajala u hodniku i slušala. On ide do nje, Ona šapuće, uzrujana, gestikuliše rukama i postaje glasnija. ,,Reci mu da ide, molim te. On bi sad trebao da ode. Ne želim više da slušam.'' Munh gladi njenu kosu, vraća se i smeši. ,,Naravno, vi ćete ostati.''

Munh je oduvek poricao da je on birao ljude na rampi (one koji su otišli u glasne komore). Kada je, početkom 1944. godine, od njega traženo da radi selekciju, unapređen je u pešadijskog podoficira.

,,Zašto ste bili na rampi?''

,,Zanimalo me je da vidim šta se dešava. Gledao sam iz radoznalosti.'' Da li je radoznalost bila tako velika da se tamo našao na desetine puta?''

,,Selekcija nije bila tako strašna'', kaže Munh. ,,Ona je imala svoju humanu stranu. Uzimajući u obzir uslove u logoru, selekcija ljudi je bila humano postupanje. Dozvoliti im da u logoru umru, to bi svakako bilo nehumano.''

,,Da li ste sažaljivali ljude na rampi ili tamo?''

,,Ne, ne mogu reći da sam osećao sažaljenje. Kao lekar je trebalo nešto da uradim, mogao sam da izaberem par zatvorenika koji bi inače bili ugušeni u gasnoj komori. Tako sam uspevao da imam mirnu savest povodom tih stvari.''

Posle selekcije, Munh je išao u krematorijum. Kroz špijunku je mogao da vidi kako su se i po nekoliko minuta borili za vazduh.

Oponaša pokrete umirućih. Lice mu je iskrivljeno, jako otvara usta, dahće, savija ruke oko glave, šakom steže svoj vrat. Zatim oponaša zvuke koje ispuštaju. Zvuk zujanja polako dolazi iz dubine njegovih grudi, prigušen i jednoličan ,,poput zujanja u košnici''. Potom je gušenje gasom završenoo i otvaraju se vrata, i ,,ponekad su ležali svi zajedno, jedan na drugom poput piramide, a deca su uvek bila zgnječena na ispod. A ponekad su stajali. Poput bazaltnih stubova.'' Munha to i danas čudi, oni su stajali.

Da li je Hans Munh istrebljivač? ,,Da, naravno da sam istrebljivač. Spasao sam mnogo ljudi ubivši nekolicinu drugih.''

,,Da li imate nečistu savest? Da li Vas to uznemirava?'' ,,To što sam bio tamo? Gledajući unatrag, naravno da ne.'' Na njegovoj polici za knjige, između Konrada Lorenca i ,,Majn Kampf'' Adolfa Hitlera, stoji knjiga ,,Život Isusa Hrista''. ,,Religijska vera je glupost'', kaže. ,,Smrt je gašenje biološki žive stvari. Nema ničeg posle nje.''

Munh stoji ispred svoje kuće i maše – ljubazni starac, sede kose i tena potamnelog od sunca. Spokojno odgovara na poslednje pitanje.

,,Šta Aušvic za Vas znači?''

,,Ništa''

Iz nemačkog nedeljnika ,,Špigl'' objavljenog 28. septembra 1998. godine.